Hnju

Plava i neka braon. Jednom rečju, bljak.

Evo, umiremo od smeha zbog 5 milijardi za vodovod, a pare već nestale. Milioni, milijarde, šta već, ovde se tretiraju kao kokice. Virtuelni novac, virtuelna stvarnost i mi kao virtuelni eksponati u imaginarijumu jednog bolesnog uma.

Ne vredi. Oni koji su želeli da saznaju, znaju, ostali su amorfna masa.

"Najviše obožavam" lepotu naše prirode, bistre potočiće, svež vazduh i još mnogo toga. Nastavite niz.

Bedna zemlja, sa još bednijim ljudima. Kao da nije dovoljno živeti ovde, disati ovu mešavinu svega, gledati smeće svuda. Jadnije od svega je to prihvatiti kao normalnu stvar i gledati kako da od svega izvučete neku korist. Brlog kao razvojna šansa.

Ladno, testiraju granice tolerancije.

Da li ste pratili/primetili/registrovali slučaj Lazar Tomić? Dete se, možda, kvalitetno zajebava ili je sve neka sociološka studija, u šta ozbiljno sumnjam, ali bilo bi mi lakše da jeste. Ovako, postavlja se ozbiljno pitanje -ko vozi ovaj brod? Da, jasno, ovo je brod ludaka, odavno.

Verovatno je nezabeleženo u istoriji da su nekog „vladara" nazivali tako živopisnim imenima. Da ne nabrajam, Šizoje mu najviše leži. Neke druge smo, možda, voleli ili mrzeli, nekada nas nisu zanimali, ali ovoliki stepen gađenja nismo osećali.

Osećam se nemoćno kao pešak. Imam napade anksioznosti kada prelazim ulicu.

Da komšiji crkne krava i druge priče.

Plaća se taksa za Nacionlni park Tara. Niko ne pita za šta se ta sredstva koriste. Jedino pitanje je -Zašto ja da plaćam? I to je to -Srbija u malom.

Tužno je sve ono što se danas smatra dobrim životom, u ovom bednom, nesrećnom okruženju.

Nažalost, ludnica, kakva bi njemu priličila, odavno ne postoji. Ponekad zažalim za nekim vremenima, starim, ne tako dobrim, ali u ovom slučaju sasvim primerenim. Usput, ne baš ponekad, uvek zažalim kad je spodoba u pitanju.

🤣🤣🤣

Toliko mi je teško da idem na posao. Nema u tome nikakve lepote, mržnja bi bila prejaka reč, ali nešto najbliže tome. Živim za usrani godišnji odmor, koji proleti, a da nisam ni svesna njegovog postojanja. I tako...

Evo, nema dana da ne žalim što svom detetu nisam priuštila to zadovoljstvo. Uživajte!

Mrzim turizam u svakom obliku koji je danas dominantan i prihvaćen. Grozim se turista koji "gamižu" do raznih popularnih destinacija. Kao u nekom SF filmu sa elementima horora, za sobom ostavljaju neizbrisiv sluzav trag.

Ljuta borba -mi protiv njih, a onda, mi protiv nas samih. Oni likuju zbog naših prepucavanja. Njihov je mozak podešen na pljačku, mržnju, i osvetu, a mi bismo morali biti iznad tog nivoa ako želimo da jednoga dana dočekamo neko drugo sutra. U protivnom, naše sanjano sutra će biti sutra malo.

Imam utisak da je botovanje vrlo unosan biznis. Toliko ostrašćenosti za kintos je strašno. Vlast ćemo promeniti... nekad, a narod nikad.

Ne mogu da verujem, Tompson tema svih tema!

Jaooooooooooooo, ajmo još malo o Tompsonu!

Budućnost je ustuknula.

On se uNištio, a mi smo već uništeni.

Svejedno, performans. Kao, "savesno" rade svoj posao.

Meni ovo više liči na jeftin performans.

Prevelika opsednutost činjenjem, odnosno nečinjenjem SPC.

Novac je ko voda, uvek nađe put. Za razliku od vode, novac uvek nađe "pravi" džep.

-Iza sedam mora,iza sedam gora,iza sedam brda,iza sedam planina,iza sedam oceana i iza sedam kontinenata živjeo je jedan strašni zmaj.
-Jednoga dana se strašni zmaj probudi i kaže: -"Pa jebote gdje ja živim!"
Mi živimo ovaj vic.

"Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire."
Branko Miljković

Niko nema svo vreme ovoga sveta, ali u ostalom se sa vama slažem.